Blog
Pećina Risovača ili Risovačka pećina nalazi se nedaleko od Aranđelovca. Tačnije u brdu Risovača, a pored rečice Kubršnice.
Nekada davno je tu bio kamenolom, da bi 1950. godine radnici kamenoloma otkrili pećinu. Usledila su mnogobrojna istraživanja pećine, da bi ona konačno bila otvorena za turiste 1987. godine.
Pećina je proglašena kulturnim dobrom od velikog značaja 1983. godine, da bi 1995. godine bila proglašena za spomenik prirode prve kategorije i stavljena pod zaštitu države.
Otkrića u pećini Risovača
Dugačka 187,5 metara, pećina Risovača je bila jedna od pet pećina na celom Balkanu gde su živeli lovci neandertalci. Starost pećine se procenjuje na nekih 100 hiljada godina.
Pored izučavanja predmeta od kamena i kosti koji su ovi praljudi koristili, pećina je bila dom mnogim životinjskim vrstama, čemu svedoče stotine fosilnih ostataka životinja iz ledenog doba.
Nađeni su ostaci sledećih životinja koje su u nekom periodu obitavale u pećini: pećinski medved, pećinski vuk, pećinska hijena, lisica, divlji konj, mamut, leopard, stepski bizon, divlja svinja, vuneni nosorog, jazavac, dabar, divlji zec…
Risovača je bogata i “pećinskim nakitom”, tačnije poludragim kamenom, mermernim oniksom i aragonitom u formi stalaktita.
Od 1953. do 1977. godine su vršena istraživanja. Arheološkim istraživanjima je rukovodio prof. dr. Branko Gavela, dok je za speleološka bio zadužen prof. dr. Radenko Lazarević.
Dvorana risovačkog čoveka
Na kraju pećine se nalazi i Dvorana risovačkog čoveka, gde je urađena rekonstrukcija porodice lovca. Veruje se da je paleolitski čovek živeo tokom srednjeg razdoblja starijeg kamenog doba. Bio je visok oko 160-170 cm. Karakteristično za ove lovce su robusna telesna građa, nisko čelo, kao i masivne vilice.
Od kremena su izrađivali šiljke listolikog oblika koje su služile za lov pričvršćene za dugačka koplja.
Pored rekonstrukcije lovačke porodice, u Risovačkoj pećini su i rekonstrukcije pećinskog medveda i pećinskog lava. Koštani ostaci životinja i originalni artefakti nađeni prilikom prvih iskopavanja se mogu pogledati u Narodnom muzeju u Aranđelovcu.
Kako do pećine Risovača?
Radno vreme pećine je svakog dana od 09:00 do 17:00. Cena ulaznice je 200 dinara.
Za sve aktuelne informacije posetite sajt Narodnog muzeja Aranđelovac.
Pećina se nalazi na oko 26km od našeg etno sela Moj Zavičaj. Kako se nalazimo u srcu Šumadije, iz našeg etno sela možete organizovati razne izlete, a koja to još mesta možete posetiti saznajte u našim blog postovima Top 10 mesta koja morate posetiti u Šumadiji i 6 razloga zašto vaš sledeći odmor treba da bude na obroncima Rudnika.
Ostale novosti
Svako od nas ima baku, tetku ili rođaku koja ima staklenu vitrinu sa posuđem rezervisanim za svečane trenutke ili dolazak dragih gostiju. To posuđe je deo porodične tradicije i istorije i često se prenosilo s kolena na koleno, najčešće u vidu miraza.
U doba naših predaka, posedovanje porcelanskog ili posebno ukrašenog posuđa se smatralo prestižom i vrednom imovinom. I sam čin postavljanja trpeze je bio običaj u kom je cela porodica učestvovala, bilo za slavu, Božić, Uskrs ili neke druge važne svečanosti.
Drveno posuđe
Naravno, mnogo pre porcelanskog posuđa koristile su se posude od gline, zemlje ili drveta. Svakako, većina naroda je na ovim prostorima najviše jela rukama, da bi prvi pribor za jelo bila drvena kašika. Kašika je ipak prvobitno bila rezervisana samo za glavu porodice, tj. domaćina.
Postoji i legenda da se na srpskom dvoru još u srednjem veku jelo viljuškama (i to ni manje, ni više nego zlatnim), dok se u ostatku Evrope jelo rukama. Ova tvrdnja donekle i jeste potvrđena, jer je većina sveštenstva u ono vreme uglavnom zazirala od raznih novotarija, pa su tako viljuške ni krive, ni dužne nazivane đavoljom alatkom.
Glineno posuđe
Za vreme i posle mnogobrojnih stranih osvajača, na ovom podneblju se uporedo razvijalo kako kulinarstvo sa uplivima stranih uticaja, tako i posuđe u kom se ta hrana pripremala. Počele su da se koriste i posude od pečene gline, a evo i koje su se to najčešće koristile.
Rukatka, negde još znana i kao grne, je posuda napravljena od pečene gline. Služila je da se u njoj kuva jelo i uglavnom nije imala svoj poklopac. U tu svrhu se ponekad koristila kamena ploča. Rukatka je zapravo najpribližnija današnjim šerpama.
U grnetu su se pripremala kuvana jela, poput paprikaša, gulaša i slično. Danas je ova posuda retka pojava u domaćinstvima, ali se vrlo verovatno još koristi u pojedinim seoskim naseljima.
Crpulja je bila vrsta rustične tepsije u kojoj se pekao hleb. Ova posuda je takođe pravljena od pečene gline. Jegatka je drugi naziv za crpulju, koji se koristio u plavsko-gusinjskom kraju. Postupak je bio sledeći: preko crpulje (jegatke) se nameštao sač (poklopac) da bi se onda ona spuštala na vatru. Da bi se proverilo da li je hleb ispečen, koristio se ožeg, šipka od metala koja se koristila i za podizanje sača.
Od gline se pravila i takozvana kaljenica, koja je služila onome što i današnji tanjir. Tačnije, u kaljenicu se sipala hrana iz kog se posluživala cela porodica. Kaljenice su bile većih dimenzija jer su onomad porodice brojile čak i preko 10 članova, uključujući ponekad i članove šire familije, koji su se svi zajedno okupljali radi obeda.
Naravno, roštiljalo se i onda, a tu svrhu je korišćen šiš, gvozdeni ražanj, tj. šiljata šipka na koju se ređalo meso, a zatim peklo.
Tradicija koja opstaje
Iako su mnogi elementi tradicionalne kuhinje pali u zaborav, neki i dalje odolevaju zubu vremena. A delić toga čuvamo i mi u našem etno selu Moj Zavičaj.
Nadomak sela Trudelj, u podnožju najlepše šumadijske planine Rudnik, nalazi se Moj Zavičaj. Posvetili smo se tome da stvorimo jedan kutak, daleko od gradske halabuke, gde možete doživeti jednostavniju svakodnevnicu. Usporeniji tempo života, zelenilo gde god vam se pogled pruža, jelo spremljeno domaćinski i sa puno ljubavi, to je sve ono što možete iskusiti u našem etno selu.
Zato ne časite ni časa, već rezervišite svoj smeštaj na vreme i doživite čari okoline Rudnika.
